Леопард (Panthera pardus) је животиња из породице мачака. Леопарди су угрожена врста, а живе у Африци и Азији.
Особине
Величина и тежина леопарда је унутар врло великог подручја на којем су распрострањени врло различита. Тако су леопарди на југу Африке тешки између 20 и 30 кг, док они који живе на северу Африке, могу бити и тежи од 60 кг. У раменима су високи 70 до 80 цм, а при томе су мужјаци знатно већи од женки.
Леопард има средње дугачке, снажне ноге које завршавају шапама велике површине. Очи имају, као и све мачке усмерене према напред, а уши су му округласте
Изглед крзна
Обележје леопардовог крзна су "розете". То су мање-више правилно прстенасто једна до друге сложене мрље у чијој средини је боја мало тамнија од основне боје крзна. Розете су сложене у редовима, нарочито дуж леђа. На прсима и грлу су уместо розета, пеге сложене једна до друге да подсећају на огрлицу. На горњој страни репа се розете настављају његовом средином. Према крају репа розете су све мање изражене и понекад се могу спојити у више попречних пруга. Доњи део репа је према крају све светлији, понекад све до бијеле боје. Трбух и унутрашња страна бедара такођер нема розете и беле, жућкасо беле или сивкасто бијеле боје.Вањска страна ногу прекривена је пјегама исте боје као и розете, које су према шапама све мање. Глава и горња страна врата су такође прекривене пегама.
Црна пантера
На већим висинама и у кишним шумама се неретко може срести црну пантеру. Код њих је изражена црна боја крзна која се наслеђује рецесивним геном, што је појава која се назива меланизам. То значи да ова наследна особина може бити присутна и код једног стандардно обојеног леопарда, али и да у једном леглу може бити и стандардно обојених младунаца и малих црних пантера.
Чула
Ушне шкољке су им округласте, а слух је изузетно добро развијен. Леопарди чују и врло високе фреквенције (до 45.000 херца) које људско ухо не може регистровати.
Очи су им усмерене према напред и довољно размакнуте да им то омогућује изврстан просторни вид. Код дневне светлости вид леопарда је отприлике једнак људском, али у мраку је пет до шест пута бољи: леопарди могу своје округле зенице јако раширити, дако да и слабо светло још увек може доћи до ока. Осим тога, леопард као све мачке, има мрежницу превучену рефлектирајућим слојем који се назива Tapetum lucidum, који рефлектирањем појачавају примљено светло. И осјетило мириса је код леопарда изванредно развијено.
Ареал распрострањења, бројчано стање
У историјско време леопард је настањивао целу Африку с обе стране Сахаре, као и велике делове Азије. У Африци живи како у средишњим деловима у тропским шумама тако и у брдима, саванама и полупустињама од Марока па све до Рта Добре наде на крајњем југу. Леопард избегава само велика, врло суха подручја, па их тако нема у Сахари нити у најсушим деловима Намиба. У праисторијском времену леопард је живио и у средњој Европи, но ту је нестао већ крајем леденог доба
У Азији настањује црногоричне шуме уз Амур као и тропска подручја Индије и Југоисточне Азије. Живи од Анатолије, Арабије и Израела па све до острва Јаве. Нема га на Суматри, као нити у безводним средишњим пустињама Азије. Мислило се да га нема ни на Борнеу, али је тамо 2007. године откривена потпуно нова врста леопарда, Neofelis diardi. Северна граница данас иде од Кавказа преко северног Ирана, Афганистана и Кашмира дуж Хималаја све до Амура у источном Сибиру.
Од свих 5 великих мачака, леопард живи на највећем подручју, што је с временом довело до развоја бројних подврста.
Леопард је изумро у великом броју подручја. Ту спадају Мароко, Синајско полуострво и острво Занзибар. У подручју Амура и на Кавказу изумирање леопарда вероватно више није могуће зауставити. На Арапском полуострву према проценама живи још око двадесет јединки. Слично мали број јединки живи још у Анатолији и Палестини. На Сри Ланки је због смањења броја јединки генетска разноликост толико смањена, да их се вероватно више неће моћи спасити. На Кавказу живи још око 50 јединки за чију заштиту се улажу велики напори. У Ирану и Туркменистану живи још која стотина јединки персијског леопарда, а у Пакистану и Бангладешу су исто тако врло ретки. У Кини је преживио још само у неколико изолованих подручја. У Индији број леопарда је процењен на око 14.000.
Данас већина леопарда живи у Африци, јужно од Сахаре. Ту се број процењује на око 700.000 јединки, од чега само у ДР Конгу наводно живи око 226.000. Међутим, неки стручњаци сумњају у исправност тих процена. Према њима, у Африци у природи живи још само око 233.000 леопарда.
Систематика
Подела леопарда на поједине подврсте је проблем који ни до данас није задовољавајуће решен. Постоји више подела које се не подударају. Овдје се наводи једна класификација само као пример. Додатак о угрожености појединих подврста преузет је према IUCNу.
Афричке подврсте
P. p. pardus, северна и средишња Африка
P. p. adersi, има врло мале пеге, Занзибар, изумро
P. p. јarvisi (Синајски леопард), крзно светло, с великим пегама, Синај, вероватно изумро
P. p. melanocita, јужна Африка
P. p. nanopardus, Сомалија
P. p. panthera (берберски леопард), Северна Африка, јако угрожен, мање од 250 јединки
P. p. sindica, југозападна Африка
P. p. suahelica, Источна Африка
Азијске подврсте
P. p. ciscaucasica, Кавказ, јако угрожен
P. p. delacouri, Југоисточна Азија
P. p. fusca, Индија, југоисточни Пакистан
P. p. japonenis северна Кина, угрожен, око 40 јединки у заточеништву
P. p. kotiua, Шри Ланка, јако угрожен, око 20 јединки у заточеништву
P. p. melas, Јава, угрожен
P. p. millardi, Кашмир, североисточни Пакистан
P. p. nimr, Арабијско полуострво, јако угрожен, још само око 20 јединки
P. p. orientalis (амурски леопард), дуго, густо крзно, зими лагано златне боје, црвенкасто жуто љети, велике пјеге; исток Сибира, јако угрожен, мање од 50 јединки у природи, око 120 у заточеништву
P. p. pernigra, Непал, Кашмир
P. p. saxicolor (персијски леопард), велик, крзно свијетло и често сивкасто, Иран, Авганистан, западни Пакистан, угрожен, око 130 јединки у заточеништву
P. p. tulliana (анатолијски леопард), крзно релативно светло, често са сивим тоновима Турска, Западна Азија, јако угрожени, мање од 250 јединки
Понашање
Територијалност
Леопарди су изражени самотњаци. Подручја мужјака су већа и обухваћају најчешће подручја неколико женки. Према једној студији проведеној у Кригеровом националном парку мужјак треба, зависно од густине расположиве ловине, од око 16 па до око 96 квадратних километара, док женкама треба 5-30 квадратних километара. У шкртим, ловином врло сиромашним подручјима, подручја на којима леопард тражи ловину могу бити још и значајно већа. Животиње обиљежавају своја подручја и бране их од истополних јединки своје врсте пријетећим понашањем, а по потреби и територијалном борбом. "Власник" подручја осигурава си могућност парења, извор хране, приступ појилишту, сенку и сличне, врло важне ствари за јединку. Могућем уљезу у подручје "мирисне" поруке дају информације о низу особина "власника" (физичка кондиција, спремност на борбу, доб), а у сукобу обично "власник" има предност свог терена и излази као победник.
Леопарди обиљежавају своје подручје прије свега мирисом, али и акустично, гласањем. У мањој мери оставља и оптичке сигнале, трагове канџи на стаблима или на тлу. обиљежавање имс с једне стране улогу обавјештавања могућих супарника, али служи и самом власнику за лакше сналажење у свом подручју.
Кретање
Код нормалног хода леопард користи типични "крстасти" ход, што значи да истовремено подиже и спушта на тло ноге које су дијагонално једна према другој. Леопарди могу ходајући превалити врло велике раздаљине. При томе користе начин, који делује као да су само на обиласку подручја око свог стабла за одмор или око скровишта.
Брже се крећу касом само на краће раздаљине. Код лова прикрадањем може се догодити да само првих 10 до 30 метара пређе касом, при чему тело спушта све ближе тлу. То се назива прикрадајућим трком. У лову се овај трк смењује с прикрадајућим пузањем при којем животиња трбухом готово додирује тло и прикрада се врло полако, тако да у сваком тренутку може зауставити кретање. То се догађа углавном тада, кад животиња према којој се леопард прикрада, из неког разлога говором тела покаже, да је на опрезу. Леопард остаје у том стању потпуног мировања док пажња ловине не попусти, па наставља с прикрадањем.
Галоп, најбржи начин кретања леопарда и при чему може досећи брзину већу од 60km/h, се ријетко виђа код одраслих животиња. Леопард га користи само у завршној фази лова за преваљивање задњих метара након прикрадања жртви. Овај трк може бити само кратак. То је напорно и захтијева велики напор срца, што велике мачке могу издржати само кратко време.
Посебан начин кретања је пењање на стабла и ход по гранама различитих дебљина унутар крошње. Леопарди могу стајати и на танким гранама које се њишу, без да при томе губе равнотежу. Не повређују се нити на густом и често неколико центиметара дугом, нити на кратком, савинутом трњу стабала на којима мирују и одмарају се.
Код кретања тлом, не пружају канџе из јастучића, независно који начин кретања користили. Супротно томе, код пењања по дрвећу пружају канџе пуном дужином, и њиховим дубоким продирањем у кору стабла чврсто држе своје тешко тело и на потпуно глатком и окомитом стаблу. На срмо стабло пењу се у скоковима. Предње ноге при томе широко рашире тако да готово обгрле дебело стабло. Најчешће, леопард с тла крене посебно снажним одразом увис, који му даје могућност да и након тог првог настави с даљним окомитим скоковитим кретањем.
Код силаска с дрвета, леопард се креће унапред док гране и стабло не постану сасвим окомити. Код врло стрмих стабала која не дају никакво хватиште, следи силазак унатраг док не дође до размака од тла који може савладати скоком. Тада се на стаблу окрене, сиђе још један до два метра, и с висине од два до четири метра скаче на тло.
Леопарди су и добри пливачи. Опажени су како дан проводе на острву на реци, а онда пливају на обалу и крећу у лов.
Понашање према непријатељима
Одрасли леопарди су крајње опрезни, и по могућности избјегавају сваки сусрет с надмоћним зверима или припадницима своје врсте.
Лавови и тигрови предтављају непрекидну опасност за леопарде, па они покушавају колико је год могуће склањати им се с пута. Постоје бројни документовани случајеви кад је сусрет с непријатељским лавовима завршио кобно, смрћу леопарда.
Пегаве хијене и афрички дивљи пси могу исто тако бити опасност за леопарда, но само ако цели чопор затекне леопарда с неосигураним пленом, а леопард се упусти у борбу у покушају да обрани свој плен. Но, догађа се и да леопард успе спасити своју ловину од пегаве хијене. Он је сасвим равноправни противник једне саме хијене. У Крüгеровом националном парку забилежено је, да је леопард убио неколико ових звери.
Однос леопарда и павијана је врло амбивалентан. За вријеме дневног светла, мајмуни су им опасан противник који чак и напада овог грабежљивца. Неколико снажних мужјака павијана могу, дословно, леопарда растргати на комаде. Супротно томе, ноћу је леопард (због способности да боље виде ноћу) у предности па се одважује попети на стабла на којима спавају павијани да изазове панику с циљем да ухвати једног мајмуна. Појединачни павијани, или они који се затекну на рубу групе, убрајају се у спектар леопардове ловине.
Леопард је у нормалним околностима снажнији од гепарда.
Исхрана
Одабир леопардове ловине зависи пре свега од понуде ловине на његовом подручју. Тако леопарди имају велики спектар ловине, од кукаца преко гмазова до птица и великих сисара. Но, ако је икако могуће, леопарди ће покушати уловити сисаре тешке од 30 па до 50 килограма. При томе, ријеч је најчешће о средње великим копитарима. Која ће врста копитара при томе бити омиљена ловина, зависи о подручју у којем одређени леопард живи. Изненађујуће велик део леопардове прехране чине мање звери као што су мунгоси или чагљевии.
Размножавање
Леопарди немају одређену сезону парења, но у неким подручјима је опажено, да се коћење младунаца често поклапа са сезоном коћења младунаца њихове ловине. Еструс леопардице траје 6 до 7 дана. Ако женка у том раздобљу не остане скотна, еструс се понавља сваких 25 до 28 дана.
Женка за коћење бира заштићена места, по могућности шпиљу или пролаз у стенама с уским улазом, а ако јој је станиште шума, покушат ће наћи шупље стабло како би младунци били што боље заштићени од могућих непријатеља. У окоту је најчешће двоје до троје младунаца, тешких око 500 грама. Младунци се рађају слепи и потпуно немоћни, но брзо расту и у доби од два до три месеца почињу јести и месо.
О искуству женке зависи и преживљавање њених младунаца. Уобичајено је, да женка успе до одрасле доби подићи једно до двоје младунаца. Они остају с њом између 13 и 18 месеци, мужјаци обично краће од женки.
Home 
nadam se da kad dodjem forum bude popularan!