Stenecak!!

ŠTENEĆAK (Distemper)

Štenećak je veoma kontagiozno virusno oboljenje, rašireno u svetu i predstavlja jedan od vodećih uzroka uginuća pasa, koja su uzrokovana infektivnim bolestima.

Virus je izuzetno otporan u spoljašnjoj sredini i može tako da preživi godinama. Štenećak se najčešće javlja kod nevakcinisane štenadi u starosti 3 do 8 meseci, mada i odrasli psi koji nisu vakcinisani oboljevaju u vrlo velikom broju.

Virus štenećaka ima izraziti afinitet prema epitelnim ćelijama.To su ćelije koje se nalaze na površini organa za disanje, organa za varenje, nalaze se u koži, sluznicama i mozgu.

Bolest se javlja u više formi, a sekundarne infekcije i komplikacije zantno otežavaju tok i prognozu bolesti.

Prvi znakovi oboljenja se pojavljuju 3 do 15 dana od infekcije. U prvom stadiju oboljenja primećuje se veoma visoka temperatura, gubitak apetita, apatija i vodenast iscedak iz nosa i očiju. Ovi simptomi se često zamene sa simptomima prehlade, tako da to treba imati na umu.

U sledećih nekoliko dana boja i gustina iscetka se menja ka žućkastom, lepljivom i gustom iscetku, ponekad čak i veoma tamnom. Pojavljuju se i ostali simptomi oboljenja organa za disanje u vidu kašlja, bronhitisa, upale pluća. Na koži abdomena mogu da se pojave gnojni čirevi. Proliv je čest kod pasa obolelih od štenećaka i može da dovede do ozbiljne dehidratacije organizma. U sledećim danima bolesti dolazi do naizmeničnog pada i rasta temperature, dok opšte stanje obolele živvotinje takođe varira. Prognoza je dubiozna.

U drugom slučaju oboljenja 2 do 3 nedelje nakon infekcije kod nekih pasa dolazi do do pojave nervnih simptoma koji započinju kao kratki napadi i grčevi, trešenje glavom i žvakaći pokreti. Kasnije, mogu da se jave epileptični napadi, nekontrolisano kretanje, cviljenje,gubitak ravnoteže i koordinacije. Obično psi koji ispolje nervne simptome ne preživljavaju, ili ako prebole ostaju trajna oštećenja u manjem ili većem stepenu.

Postoji još jedan oblik štenećaka koji se javlja kada virus napadne kožu šapa i nosa, pri čemu na ovim mestima dolazi do promena sličnih orožavanju (Hard pad disease - bolest tvrdih šapa). Terapija - obzirom na kompleksnost oboljenja tretman mora biti poveren veterinaru.

Antibiotici da bi se sprečile sekundarne infekcije, nadoknada tečnosti intravenskim infuzijama, korekcija acido - baznog statusa telesnih tečnosti, sedativi i antikonvulzivni lekovi pokazali su se kao zadovoljavajućim u terapiji.

Uspeh lečenja zavisi od brzine reagovanja vlasnika da prepozna prve simptome i zatraži profesionalnu pomoć kao i od sposobnosti psa da odgovori na virusnu infekciju.

Preventiva - vakcinacija protiv štenećaka mora biti vršena kod svih starosnih kategorija pasa i mora biti pod kontrolom veterinara.